Одржани 8. маја у Прагу енергетски самит Европске уније, на коме је разматрано питање изградње гасовода «Набуко», и контра-сусрет земаља – учесница гасовода «Јужни ток» 15. маја у Сочију, представљају нови корак у конкурентској борби два највећа цевоводна пројекта. Без обзира на оптимистичке изјаве обе стране, исход борбе за транзит гасних ресурса Централне Азије и Средњег Истока до краја није јасан, а то значи да нису јасне ни перспективе изградње транзитних цевовода у том делу Евроазије.

На самиту у Прагу, који је одржан под бучним називомн «Јужни ток – нови пут свиле», САД и ЕУ су планирали не само да реше питање у вези са транзитом гаса преко територије Турске, који тај пројекат везује за њено укључивање у Европску унију, а такође самосталном куповином гаса на својој источној и продајом на западној граници. Ништа мање није било важно обезбедити за «Набуко» ресурсну базу, а за то је било потребно добити подршку богатих тим ресурсима република Средње Азије. Међутим, Узбекистан, Казахстан и Туркменија су одбили да потпишу завршну декларацију, тако да је Европска унија била принуђена да се ограничи споразумом о изградњи «Набуко» са Азербајџаном, Грузијом, Турском и Египтом. Фактички је ЕУ успела да осигура тек транзит гаса, не решивши при том питање ресурсне базе.

У својству контра-корака Русија је изјавила да повећава капацитете «Јужног тока». На одржаном 15. маја самиту у Сочију «Гаспром» је у присуству премијера Русије Владимира Путина и Италије Силвија Берлусконија постигао договор са италијанским Енијем о повећању пропусне способности «Јужног тока» са 31 до 63 милијарде кубика гаса годишње, а такође потписао споразуме са енергетским компанијама Бугарске, Србије и Грчке о изградњи гасовода на њиховбој територији. По речима председника Управе «Гаспрома» А.Милера, капацитет «Јужног тока» повећан је на молбу италијанског Енија. У условима активизације напора ЕУ на изградњи алтернативних гасовода, повећање пропусне способности «Јужног тока» управо за величину претпостављеног капацитета «Набуко» безусловно ће отежати, ако не и искључити, његово попуњавање средњеазијским гасом.

Истовремено се руска страна постарала да придобије за себе што је могуће већи део азербајџанског гаса. Још у лето 2008. године «Гаспром» је предложио да купује од Азербајџана по тржишним ценама целокупну количину произвођеног гаса у републици. До 2007. године Азербајџан је и сам куповао гас од Русије, али након пуштања у погон гасног налазишта Шах-Дениз са резервама од 1,3 билиона кубика, почео је да се самостално снабдева гасом и да исти извози у Грузију и Турску. До 2009. године обим производње гаса у Азербајџану требало би да достигне око 8,5 милијарди кубика, а у оквиру друге фазе пројекта – 16 милијарди кубика. 15. маја 2009. године потпредседник Управе «Гаспрома» Александар Медведев је изјавио, да је компанија спремна да купи целокупну количину азербајџанског гаса из налазишта Шах-Дениз у оквиру «Стадијума-2». У марту 2009. године почели су преговори између «Гаспрома» и «Државне нафтне компаније Азербајџанске Републике о условима испорука азербајџанског гаса, које је требало да отпочну јануара 2009. године. Сем тога, сердином маја споразум о изградњи Прикаспијског гасовода ратификовао је Казахстан, који је, иако није већи произвођач гаса, значајан са аспкета његовог транзита у Русију из Туркменије и Узбекистана.

Међутим, за САД и ЕУ, које промовишу планове изградње цевоводних магистрала заобилазно око Русије, такав заокрет догађаја, по свој прилици, није био неочекиван. Предвиђајући компликације у вези са ресурсном базом за «Набуко», западни учесници тог пројекта, не наглашавајући своје потезе, почели су разрађивати варијанте коришћења гасних налазишта у земљама Блиског и Средњег Истока. Овде су најперспективнија гасна налазишта Ирана, који, према првовбитним плановима, и треба да осигура основну ресурсну базу за «Набуко». Почетком 2000-их година томе је сметало компликовање иранско-америчких односа у вези са нуклеарним програмом Ирана и његовом политиком у Ираку и Палестини. Међутим, након доласка на власт Барака Обаме, почела је опрезна сондажа позиција Техерана на предмет коришћења иранског гаса за попуњавање «Набука».

Један од знакова активизације САД на иранском правцу јесте и постављање за новог представника за енергетске проблеме Евроазије Ричарда Морнингстера, који по речима америчког издања «World Politics Review», «има репутацију вештог дипломате». Његова главна заслуга је реализација пројекта нафтовода «Баку – Тбилиси – Џејхан», чије су маршруте и услови изградње били слични ситуацији у вези са «Набуко». Крајем априла 2009. године на енергетском самиту у Бугарској Р. Морнингстар је изјавио, да је могуће учешће Ирана у «Набуко», истакаваши при том да би то помогло Техерану да побољша односе са Сједињеним Државама и у другим областима. По његовим речима, «у овом тренутку ирански гас ствара одређене проблеме за САД и друге земље – учеснице у пројекту», али «ми желимо сарађивати са Ираном...и надамо се да ће са његове стране уследити позитивна реакција и да ћемо моћи разрешити део преосталих питања». При том је Иран, чији је доступ енергената на светска тржишта због санкција САД и ЕУ веома ограничен, заинтересован за изградњу «Набуко» као нико други.

Мањак гасних ресурса учествујуће у пројекту компаније покушавају надоместити и на другим правцима. Према информацији «The Financial Times», 17. маја 2009. године две европске нафтне компаније – аустријска ОМВ и мађарски МОЛ – купили су по 10 процената Pearl Petroleum, који разрађује гасно налазиште «Хор Мор» у Ирачком Курдистану. До данас је Pearl Petroleum, који припада блискоисточним нафтно-гасним компанијама Crescent Petroleum (Уједињени Арапски Емирати) и Dana Gas (Египат) већ уложила у разраду тог налазишта 605 милиона долара. Претпоставља се да ће укупне инвестиције у ирачки пројекат изнети око 8 милијарди долара, а годишња производња гаса на том налазишту достићи ће 3 милијарде кубика, од чега би се половина испоручивала у Европу по гасоводу «Набуко».

Борба око «Набуко распламасава се не само на азијском, већ и на европском правцу. Крајем марта 2009. године «Сургутњефтгас» је од аустријске нафтно-гасне компаније ОМВ купио 21,2% акција једног од кључних учесника пројекта «Набуко» – мађарског петрохемијског гиганта МОЛ. Вредност уговора је изнела 1,4 милијарде евра, што је по оцени експерата двоструко више од тржишне цене акција. По мишљењу британског издања «EurActiv», стратешки циљ те куповине јесте ремећење планова изградње «Набуко», иако министар енергетике Руске Федерације С.Шматко такве намере негира, позивајући се на то да «Сургутњефтгас» нема чак ни блокирајућег пакета акција МОЛ.