Политичка криза у Републици Српској (РС) у Босни и Херцеговини почела је маја ове године, када је Скупштина усвојила одлуку у којој је изражена забринутост због продубљивања процеса предаје овлашћења државних структура РС институтима Босне и Херцеговине.(1) У одлуци је констатовано да је после 1995. године под притиском Високих представника (2) већ 68 овлашћења органа РС предато центру, тојсет, Сарајеву (при том су се само у три случаја са тим сложили влада и Скупштина РС), што, по мишљењу посланика, представља опасност по опстанак Републике Српске и целокупног дејтонског процеса. Најозбиљнија је била реформа армије – реформисање Армије РС и Армије Федерације БиХ и стварање јединствених оружаних снага БиХ. Скупштина је донела одлуку да више не подлеже притиску и не слаже се са одлукама које нису у интересу Републике Српске.

У одговору на то Високи представник Валентин Ичко упутио је Скупштини РС писмо, у коме је одлуку Срба означио као „погрешну и неприхватљиву“. Позивајући се на дата му „бонска овлашћења“ он је укинуо одлуку Скупштине и поставио питање о неопходности конституционих промена у БиХ. Треба приметити да током последњих година међународне организације теже да ликвидирају Републику Српску и створе унитарну државу, кршећи Дејтонске споразуме. Деловање свих Високих представника у БиХ било је усмерено на остваривање управо тог задатка. Од пролећа ове године напетост у РС и БиХ није сплашњавала.

За време посете министра иностраних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова Сарајеву у новембру 2009. године Москва се заложила за што скорије трансформисање апарата Високог представника у Мисију специјалног представника Европске уније, како би „босанци узели судбину своје земље у своје руке и како би се дефинитивно избавили од спољашњег надзирања“. Да би се то и остварило неопходно је да се трансформише апарат Високог представника и елиминишу такозвана „бонска“ овлашћења, која су већ постала кочница на путу јачања босанске државности.

По мишљењу представника Русије у Савету безбедности ОУН Виталија Чуркина, „неосновано и исхитрено коришћење „бонских овлашћења“ неизбежно води у усијавање напетости у БиХ“. О тим овлашћењима говоре многи, али нико није анализирао њихову суштину. Сматра се да „Високи представник има искључива овлашћења, која му омогућавају да укида сваку одлуку босанских власти која противуречи принципима Дејтона, а такође да доноси сопствене одлуке, укључујући смену руководилаца“ (3).

Енглески научник Џон Локленд покушао је да анализира текст такозваних „бонских овлашћења“ (4) и закључио, да таквог документа о овлашћењима не постоји. Ради се о параграфу XI.2 одлуке Савета о спровођењу мировног споразума од 9-10. децембра 1997. године. У њему се каже да Савет одобрава напоре Високог представника на путу реализације Дејтонских споразума и подвлачи његова значајна улога у стварању услова за одржавање мира у БиХ. А даље се потврђују сва овлашћења Високог представника, која су прописана у Дејтонском споразуму и Споразуму о спровођењу мировног споразума (5). При том се набрајају питања у која он не може да се меша и доноси своје одлуке: уколико се стране не могу договорити о времену и месту сусрета, ако нешто омета рад заједничких института, када је потребно увести привремене мере до одлуке одговарајућих органа БиХ. Зато многе радње Високих представника о смени изабраних посланика и председника, о увођењу закона и проглашењу одлука, укидању одлука органа власти треба третирати као прекореачење овлашћења.

Заузимајући јасан став по питању очувања дејтонских мировних споразума, Москва је фактички изразила подршку Србима, које су покушавали и покушавају да силом приморају на промене Устава. За последњи пример може послужити сусрет на Бутмиру октобра ове године и предложени „пакет измена“ у Уставу БиХ.

У октобру 2009. године преедставници САД и Европске уније Џејмс Стејнберг и Карл Билт су у војну базу НАТО Бутмир у БиХ позвали представнике седам политичких партија из Федерације и Републике Српске, како би их упознали са предлозима уставних промена у БиХ. Од самог почетка Срби су на легитимитет Бутмира гледали са сумњичавошћу, сећајући се деловања многих организација за наметање одлука још 90-их година – случајним се чинио избор позваних партија, свесних акција – уски круг иницијатора сусрета и неучешће Русије у преговорима. Сем тога, РС је претпостављала да ће на Бутмиру инсистирати на томе да Високи представник укине своје недавне одлуке које су наметнуте силом.

Нећемо се удубљивати у садржину предложеног пакета промена, већ ћемо само приметити: представници бошњака рачунали су да предлози воде ка дефинитивној подели Босне, Хрвати су остали незадовољни тиме што се њихов положај значајно погоршава, а Срби су сматрали да су предложене промене корисне једино бошњацима и имају за циљ стварање централизоване државе. Преговори су пропали, иако је свака страна била спремна да разматра поједине нове одреднице предложених промена Устава.

У Босни су преговори на Бутмиру изазвали забринутост најширих кругова и жучно разматрање у медијима. Главно питање које је бринуло политичаре и посматраче било је – који је циљ преговора? По форми је Бутмир подећао на Дејтон или Рамбује (Сачињени „на страни“ пакет предлога који треба усвојити у целини), а по резултатима - на све планове мирног регулисања у БиХ у периоду од 1992. до 1994. године. Већина, нарочито европских политичара, сматра „бутмирски пакет“ само почетком конституционе еволуције БиХ на путу у ЕУ и НАТО. На неопходности трансформација ради ступања у ЕУ инсистирали су и они који су поспешивали сусрет.

Међутим, постоје и другачија мишљења. На пример, познати политолог из Бања Луке Емил Влајки сматра, да је на Бутмиру приређена представа са једним јединим циљем – да се примора Република Српска да прихвати предлог укључивања у НАТО, јер 75 процената Срба, према анкети јавног мнења, не жели да ступи у организацију која их је бомбардовала 1994. године. (6) По мишљењу аутора, на Бутмиру су Републици Српској предочени такви захтеви, које РС никада не може прихватити. И избор између уставних прoмена, које су водиле у утапање Републике Српске у централизовану муслиманску државу, и мањег зла - ступања у НАТО, био је учињен у корист последњег. Е.Влајки је убеђен да је Запад заинтересован за то да цела Босна уђе у НАТО, а атлантисте понајмање брине административна унутрашња подела у тој земљи. На против, за алијансу је чак добро ако се партије, народи, региони, творевине свађају и ако су у међусобном конфликту. У том случају и настаје повод за присуство НАТО на тој територији и аргументује се формула управљања помоћу силе. Појављује се и нови извор силе – босански народи – за настављање старих и нове ратове.

Такве претпоставке могу имати и подлогу под собом. Јер, после Бутмира појавиле су се изјаве премијера Републике Српске Милорада Додика о томе, да укључивање у НАТО може земљи донети гаранције стабилности. А затим БиХ подноси Бриселу званични захтев за давање тој балканској земљи акционог плана за чланство у Северноатлантској алијанси. За време посете БиХ генерални секретар НАТО Андрес Фог Расмусен је одбацио нагађања о вези између бутмирских преговора и укључења БиХ у НАТО, али је ипак изразио уверење да све земље Западног Балкана треба да постану чланице НАТО. Он је поздравио одлуку БиХ о уласку у алијансу и о слању својих војника у Авганистан.

Без обзира на критику, Високи представник наставља своје деловање у усмереном правцу. 23. новембра Савет безбедности ОУН је одржао заседање посвећено ситуацији у БиХ. На том заседању је Високи представник у БиХ В.Ичко поднео извештај о развоју ситуације у тој земљи. По његовом мишљењу, босанске власти нису способне да самостално решавају питања која стоје пред земљом. Сем тога, он је рапортирао генералном секретару НАТО да су у буџету БиХ за 2010. годину предвиђена средства за даљу модернизацију оружаних снага БиХ по стандардима НАТО.